Krenulo je. Ne samo ovom časopisu, već i kompletnoj delatnosti Pokrajinskog zavoda za sport. Vraćanjem kompetencija na pokrajinski nivo dosta delatnosti koje je prethodno Zavod izgubio, sada su ponovo njegove normalne delatnosti. U nekim segmentima i više od toga.

Tako na primer, u segmentu školskog sporta ranija aktivnost Zavoda je bila svedena na mali segment aktivnosti, dogovorene između Prosvetno-pedagoškog zavoda i ove ustanove. Sada je taj nivo zahvatanja znatno veći. Vidljivo je to već iz samog pristupa ovoj problematici, a pogotovo iz organizovanog stručnog savetovanja sa međunarodnim učešćem.

Savetovanje je bilo realizovano na temu Vannastavne školske sportske aktivnosti učenika, način realizacije i sistem takmičenja. Održano je u Novom Sadu, 18-19. novembra 2004. godine na kojem su svoja iskustva izneli eminentni stručnjaci iz naše zemlje i inostranstva. Ono što je zanimljivo, i što daje posebnu garanciju za ispravnost ovakvih akcija, je to što je na savetovanju bilo neočekivano mnogo stručnjaka iz prakse.

Pošto je Verba volant, scripta manet, odluka Zavoda je bila, da se ovaj broj časopisa posveti upravo ovom savetovanju. Tako je časopis Aktuelno u praksi postao tematski i prvi put u svojoj istoriji ZBORNIK RADOVA.

Razloga za takvo opredeljenje ima mnogo. Konačno, to je i jedina šansa da se učinjeno otrgne od zaborava, a da naši stručnjaci u praksi dobiju na jednom mestu kompletno prezentiran segment utvrđen određenom temom. Takva orijentacija neće biti jedina u ovom časopisu, ali će se na njoj insistirati. Da li ćemo izdržati?

Verovatno, jer – moći, znači hteti!

Uredništvo

Aleksandra Babić

AKTIVNOSTI POKRAJINSKOG SEKRETARIJATA

ZA SPORT I OMLADINU U CILJU REVITALIZACIJE

ŠKOLSKOG SPORTA U VOJVODINI

Sažetak Summary

Uvod

Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu oformljen je Odlukom o pokrajinskoj upravi ("Sl. list APV", br. 3/02) u martu mesecu 2002. godine. Prethodno je ovaj Sekretarijat postojao kao sektor za omladinu i sport u okviru Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje, kulturu i nauku (nakon izmena 2002. godine Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu). U situaciji kada je sport u Vojvodini u organizacionom i institucionalnom smislu stagnirao dugi niz godina trebalo je obezbediti adekvatno mesto sekretarijata u hijerarhiji organa uprave u oblasti sporta u Republici, odnosno obezbediti budžet koji će omogućiti pokretanje konkretnih akcija na revitalizaciji sporta u Pokrajini. Donošenjem Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti autonomne pokrajine (OMNIBUS) i formalno-pravno je utvrđen položaj Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu i njegove nadležnosti u saglasnosti sa Zakonom o sportu u Srbiji.

U trenutku prenosa određenih nadležnosti na Pokrajinu, zatečeno je sledeće stanje:

§ Finansiranje programa sportskih organizacija nije bilo sistemski rešeno pa je dobijanje budžetskih sredstava zavisilo isključivo od ličnih poznanstava i političke pripadnosti ljudi iz sporta sa ljudima iz vlasti. Zbog takve situacije većina sportskih saveza, odnosno klubova dovedena je na ivicu egzistencije što se normalno reflektovalo na izostanak vrhunskih rezultata.

§ Usled višegodišnjeg neulaganja i neodržavanja kako objekata tako i sportske opreme i rekvizita, većina sportskih objekata, a posebno fiskulturnih sala, izgubila su svoju osnovnu funkciju.

Prioriteti u radu

Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu odredio je sledeće prioritete u svom radu:

1. Sanacija, adaptacija i opremanje sportskih objekata pri školama, revitalizacija školskog sporta i afirmacija školskih sportskih sekcija;

2. Revitalizacija Sportskog saveza Vojvodine i obezbeđivanje uslova za razvoj vrhunskog i kvalitetnog sporta;

3. Osnivanje Pokrajinskog zavoda za sport.

Apsurdno je, da smo u vremenu savremenog društva, informatike i novih tehnologija, morali svoje aktivnosti da usmerimo ka stvaranju uslova za "samo" realizaciju nastave fizičkog vaspitanja.

Sanacija i opremanje fiskulturnih sala

Informacija i izveštaj o potrebi poboljšanja osnovnih uslova za bavljenje sportskim aktivnostima u vaspitno-obrazovnim ustanovama Vojvodine pripremani za Izvršno veće AP Vojvodine tokom 2001. godine, pokazali su da preko 50% škola na teritoriji AP Vojvodine ne poseduje osnovne uslove za realizaciju nastave fizičkog vaspitanja (dijagram 1).

U periodu od novembra 2001. do oktobra 2004. godine, sredstvima iz budžeta ukupno je za adaptaciju, sanaciju i opremanje sportskih objekata opredeljeno 26.902.083,00 dinara, čime su pomognute 103 škole u Pokrajini (fiskulturne sale ili otvoreni sportski tereni) kao i 17 sportskih objekata. U 2002. i 2003. godini, akcija se realizovala u saradnji sa Pokrajinskim sekretarijataom za obrazovanje i kulturu, koji je u istu svrhu izdvojio ukupno 6.000.000,00 dinara (dijagram 2). Prilikom raspodele sredstava vodilo se računa o kriterijumima koji utiču na iznos dodeljenih sredstava: stepen nerazvijenosti opštine, broj učenika u školi, nivo opremljenosti, zaintereovanost lokalne samouprave itd.

Dijagram 1: Ocena normativa za realizaciju nastave fizičkog vaspitanja

Dijagram 2: Pregled opredeljenih sredstava

Pored konkretnih poboljšanja uslova za bavljenje sportskim aktivnostima dece u Vojvodini, cilj akcije je i angažovanje organa lokalne samouprave i mesnih zajednica na rešavanju problema. Ovu akciju pratila je medijska prezentacija, ne samo zbog pobuđivanja same sredine ili podržavanja već negde započetih aktivnosti, već i zbog ukazivanja na neophodnost stvaranja uslova za razvoj školskog sporta kao elementarnog parametra u stvaranju "zdrave nacije".

Sprovođenje nadzora nad sportskim objektima pri školama

Sekretarijat u skladu sa zakonskim ovlašćenjima vrši i nadzor nad sportskim objektima pri školama u Pokrajini. Posebna pažnja se obraća na nivo opremljenosti, nivo bezbednosti postojeće opreme i objekata u celini, kao i nivo higijensko-tehničkih uslova u njima. Uočava se da je oprema kojom raspolažu škole uglavnom stara, u većini slučajeva stavljena van funkcije pa se i ne koristi, u skladu sa čim je i prilagođen program nastave fizičkog vaspitanja. U toku je pravljenje baze podataka o opremljenosti i starosti sportske opreme i rekvizita u školama u Vojvodini. Cilj Sekretarijata je da se obiđu sve opštine u Pokrajini nakon čega bi se upotpunila baza podataka i stekla prava slika o stanju objekata i nivou njihove opremljenosti i bezbednosti.

Revitalizacija školskog sporta i afirmacija školskih sportskih sekcija

Brojna istraživanja ukazuju na visoku zastupljenost posturalnih poremećaja kod učenika, nezadovoljavajući nivo fizičkih sposobnosti i poremećaje u zdravstvenom ponašanju učenika i učenica (bolesti zavisnosti, maloletničke trudnoće i sl.). U tom smislu, fizičko vaspitanje u školama, ima veoma važnu ulogu. Pored kvalitetne redovne nastave neophodno je učenicima omogućiti i ponuditi veliki broj vannastavnih aktivnosti, odnosno stvarati uslove za učešće velikog broja učenika u radu školskih sportskih sekcija.

Faktičko stanje u školama i činjenica da se sportski objekti izdaju bez ikakvog kriterijuma trećim licima, čime su najviše uskraćeni upravo učenici tih škola, daje za potrebno da se utvrde prioriteti pri korišćenju sportskih objekata kada se oni koriste van redovne nastave fizičkog vaspitanja, posebno što su sportski objekti pri školama državna svojina kojom u skladu sa Zakonom o sredstvima u svojini Republike Srbije, upravlja Republička direkcija za imovinu Republike Srbije. Svim lokalnim samoupravama poslat je 2002. godine Zaključak o potrebi davanja na korišćenje slobodnih termina u sportskim objektima vaspitno-obrazovnih ustanova na teritoriji AP Vojvodine, sportskim sekcijama i klubovima za rad sa mlađim kategorijama sportista, a 2003. godine Zaključak o potrebi utvrdjivanja prioriteta u vezi korišćenja slobodnih termina u sportskim objektima vaspitno-obrazovnih ustanova na teritoriji AP Vojvodine.

Pokrajinski sekretarijat za sport i omladinu u saradnji sa predstavnicima lokalne samouprave zaduženim za sport i Pokrajinskim zavodom za sport utvrdio je kao neophodne sledeće smernice:

obezbeđivanje slobodnih termina u fiskulturnim salama za realizaciju sportskih sekcija i
obezbeđivanje finansijskih sredstava za stručni kadar koji će realizovati programe sportskih sekcija.

Sadašnji sistem školskih sportskih takmičenja realizuje se u skladu sa Zakonom o sportu i odlukom i preporukom Ministarstva prosvete i Ministarstva za sport Republike Srbije pod nazivom OSIŠOS (Olimpijske sportske igre učenika Republike Srbije). Programom je predviđeno da se za učenike osnovnih i srednjih škola svake godine održe unutarškolska takmičenja, opštinska, okružna, međuokružna i republička takmičenja, a svake četvrte godine i Olimpijada školske omladine Srbije. Postojeću organizaciju takmičenja karakteriše dosta propusta (sistem takmičenja u okviru školskog sporta se duplira, tj. poklapa sa takmičenjima klubova, nepoštovanje propisanog broja učesnika, nejasnoće oko organizacije, posebno regionalnih takmičenja, pitanje obezbeđenja sudija, lekara, itd.).

Neophodno bi bilo da se školski sport organizuje po uzoru na nekadašnji SOŠOV, da se Vojvodina u tom smislu podeli na šest zona i da pobednici sa pokrajinskih takmičenja učestvuju i na prvenstvu Srbije. U saradnji sa Pokrajinskim zavodom za sport, Sportskim savezom Vojvodina i pokrajinskim granskim savezima formirane su dve radne grupe koje su pripremile predlog novih propozicija školskih sportskih takmičenja u Vojvodini (zastupljeni sportovi, uzrasne kategorije, način učešća, vrste i nivoi takmičenja, kalendar takmičenja i sl.). U procesu je formiranje manje radne grupe koja će pripremiti brošuru za štampanje sa svim neophodnim informacijama.

Umesto zaključka

U okviru zaključka ovog saopštenja svakako treba poći od nekih zaključaka na međunarodnom nivou. Prvi zaključak Okruglog stola ministara i seniorskih sportskih funkcionera za fizičko vaspitanje i sport održanog u Parizu u januaru 2003. godine glasi: "Neophodan je aktivan rad u cilju razvoja i poboljšanja statusa fizičkog vaspitanja i sporta unutar obrazovnih sistema – kroz poboljšanje kurikuluma, sportskih kapaciteta i opreme, statusa fizičkog vaspitanja, inicijalne i radne obuke nastavnika, kao i kroz elaboraciju strategija za borbu protiv svih formi diskriminacije u vezi sa rodom, dohotkom, društvenim korenima, položajem ili invaliditetom". Upravo ovaj zaključak potvrđuje opredeljenje Pokrajinskog sekretarijata za sport i omladinu u politici sprovođenja utvrđenih prioriteta.

povratak gore

Dr Višnja Đorđić

FIZIČKO VASPITANJE I ŠKOLSKI SPORT – IZAZOVI REFORME

Sažetak Summary

Uvod

Fizičko vaspitanje i školski sport su međusobno povezani mnogostrukim i složenim vezama i međusobno se dopunjuju. Temeljni ciljevi, sa aspekta pojedinca i društva, nesumnjivo su im zajednički: doprinos zdravlju i skladnom razvoju ličnosti. Takođe, školski sport može biti most ka sportskim klubovima orijentisanim na postizanje vrhunskog sportskog rezultata. Ono što se ne sme zanemariti, jesu markantne promene društvenog konteksta, koje generišu i potrebu drugačijeg «čitanja» fizičkog vaspitanja i školskog sporta.

Koordinate tog novog prostora u kojem su pozicionirani fizičko vaspitanje i školski sport prepoznaju se u sledećim dokumentima i događajima:

· Međunarodna povelja UNESKO-a o fizičkom vaspitanju i sportu

· Sport i milenijumski razvojni ciljevi UN

· 2005. godina – međunarodna godina sporta i fizičkog vaspitanja

· globalna strategija Svetske zdravstvene organizacije

· globalni pokret „Sport za sve“.

Nove koordinate fizičkog vaspitanja i sporta

Premda je UNESKO usvojio Međunarodnu povelju o fizičkom vaspitanju i sportu, još 1978. godine u Parizu, ona je našoj stručnoj i najširoj javnosti nedovoljno poznata. Zaslužuje posebnu pažnju jer vrlo precizno i nedvosmisleno rešava mnoge dileme koje prate fizičko vaspitanje i školski sport. Iako svaki od 11 članova Povelje, sadrži svoje pododrednice, uputno je ovde navesti samo osnovne članove:

Ø Član 1. Bavljenje fizičkim vaspitanjem i sportom je fundamentalno ljudsko pravo za sve.

Ø Član 2. Fizičko vaspitanje i sport predstavljaju suštinski elemenat (do)životnog obrazovanja u celokupnom obrazovnom sistemu.

Ø Član 3. Programi fizičkog vaspitanja i sporta moraju ispunjavati potrebe pojedinca i društva.

Ø Član 4. Nastavu, trening i upravljanje u fizičkom vaspitanju i sportu treba da realizuje kvalifikovano osoblje.

Ø Član 5. Adekvatni objekti i oprema su od ključnog značaja za fizičko vaspitanje i sport.

Ø Član 6. Istraživanje i evaluacija su neophodne komponente razvoja fizičkog vaspitanja i sporta.

Ø Član 7. Zaštita etičkih i moralnih vrednosti fizičkog vaspitanja i sporta mora biti stalna briga svih.

Ø Član 8. Informacije i dokumentacija pomažu promociji fizičkog vaspitanja i sporta.

Ø Član 9. Masovni mediji bi trebalo da imaju pozitivan uticaj na fizičko vaspitanje i sport.

Ø Član 10. Nacionalne institucije igraju glavnu ulogu u fizičkom vaspitanju i sportu.

Ø Član 11. Međunarodna saradnja je preduslov univerzalne i uravnotežene promocije fizičkog vaspitanja i sporta.

Prvi član Međunarodne povelje UNESKO-a o fizičkom vaspitanju i sportu, uz već poznati član 31. Konvencije UN o pravima deteta (koji priznaje pravo deteta da se “odmori i zabavi, angažuje u igri i rekreativnim aktivnostima odgovarajućim za uzrast deteta”) eksplicitno tretiraju bavljenje fizičkim vaspitanjem i sportom kao fundamentalno LJUDSKO PRAVO. Nažalost, ovo pravo deteta se često osporava, najčešće zbog diskriminacije (posebno prema polu i sposobnostima), ali i zbog političkog zanemarivanja značaja fizičkog vaspitanja i sporta u društvu (opadanje ulaganja u fizičko vaspitanje, neadekvatni objeki i oprema itd.).Naša državna zajednica, kao članica Ujedinjenih nacija, a pre svega zbog dobrobiti svojih najmlađih građana, mora preuzeti odgovornost za ostvarivanje prava deteta na bavljenje fizičkim vaspitanjem i sportom.

Drugi važan momenat, jeste identifikovanje značaja sporta u ostvarivanju milenijumskih razvojnih ciljeva Ujedinjenih nacija. Iz Izveštaja operativne grupe UN o sportu u funkciji razvoja i mira (2003), jasno se vidi da sport daleko nadilazi sportske terene, takmičarske rezultate, pojedinca... Priznaje se i identifikuje doprinos sporta u postizanju milenijumskih ciljeva Ujedinjenih nacija, jer sport može biti veoma efikasno sredstvo unapređenja zdravlja, podizanja kvaliteta obrazovanja, sport doprinosi održivom razvoju, komunikacijama, saradnji i miru u svetu.

Istovremeno, još jedna globalna, moćna organizacija poput Svetske zdravstvene organizacije (SZO), intenzivno se bavi problemima ishrane, fizičke aktivnosti i zdravlja, kroz definisanje odgovarajuće globalne strategije. Eksperti SZO podvlače da adekvatna i redovna fizička aktivnost predstavlja glavni faktor prevencije rastućeg porasta masovnih nezaraznih bolesti koje uzimaju visok danak širom sveta. Pritom, zabrinjavaju podaci da:

Ø najmanje 60% ukupne populacije ne ispunjava minimalne preporuke vezane za fizičku aktivnost (30’ umerene fizičke aktivnosti dnevno)

Ø postoje posebno ugrožene grupe kad je reč o fizičkoj neaktivnosti: žene, starije osobe, osobe sa oštećenjima, pripadnici nižih socio-ekonomskih grupa.

Redovna fizička aktivnost ima dragocen uticaj na zdravlje pojedinca, međutim, i na makro-planu donosi značajnu ekonomsku korist. Naime, sistematsko bavljenje stanovništva fizičkom aktivnošću unapređuje javno zdravlje, smanjuje zdravstvene troškove i povećava produktivnost. Američke statistike pokazuju da 1 $ uložen u fizičku aktivnost donosi 3,20 $ uštede u medicinskim troškovima.

Ne čudi stoga inicijativa SZO pod nazivom “Kreći se radi zdravlja”. Naime, Svetski dan zdravlja 2002. godine bio je posvećen upravo “Kretanju radi zdravlja”. Inicijativa je proširena i sada se taj dan obeležava svake godine. SZO promoviše sistematsko bavljenje fizičkom aktivnošću i “sport za sve” kao široku društvenu akciju uključivanja svih kategorija stanovništva u prikladne sportske sadržaje.

Konačno, Generalna skupština UN je na svom zasedanju 5. novembra 2004. godine proglasila 2005. godinu Međunarodnom godinom sporta i fizičkog vaspitanja. Ako tome dodamo činjenicu da su Savet Evrope i Evropski parlament tekuću 2004. godinu proglasili Evropskom godinom obrazovanja kroz sport, jasno je da međunarodna politička javnost izuzetnu pažnju, upravo u ovom trenutku, poklanja fizičkom vaspitanju i sportu.

Sliku aktuelnog društvenog konteksta upotpunjava popularnost pokreta „Sport za sve“ i značaj koji mu pridaju vodeće svetske organizacije i asocijacije. Pokret je nastao 60. godina prošlog veka i predstavlja svojevrstan balans medijski i finansijski hipertrofiranom vrhunskom (pogotovo profesionalnom) sportu. Svetski kongresi “Sporta za sve” održavaju se u novije vreme pod patronatom: Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), Svetske zdravstvene organizacija, UNESKO-a i Generalne asocijacije međunarodnih sportskih federacija (GAISF). Sport za sve obuhvata sve vrste sportskih aktivnosti osim vrhunskog sporta, promovišući zdravlje, fizičku kondiciju i dobrobit za sve kategorije ljudi. Po mnogo čemu, školski sport ima odlike sporta za sve (učenike). Pritom se relacije sporta za sve sa vrhunskim sportom tumače teorijom duple piramide: masovnost i veliki obuhvat sporta za sve daju osnovu za vrhunske pojedince, i obrnuto, vrhunski sportisti predstavljaju uzore (modele) za hiljade drugih koji se uključuju u sport.

Fizičko vaspitanje i sport – savremeni pristup

Unutar ovako izmenjenog društvenog okvira, jasno je da se menja i slika fizičkog vaspitanja i sporta u savremenom svetu.

Fizičko vaspitanje se smatra esencijalnom komponentom kvalitetnog obrazovanja. Fizičko vaspitanje je, osim toga, integralni deo koncepta doživotnog učenja. Zanemarivanje fizičkog vaspitanja umanjuje kvalitet obrazovanja i nepovoljno utiče na javno zdravlje i zdravstveni budžet. Fizičko vaspitanje predstavlja efikasno sredstvo promocije fizičke aktivnosti kod mladih. Fizičko vaspitanje se smatra izuzetnim kontekstom za ostvarivanje značajnih obrazovnih ishoda (timski rad, saradnja, rešavanje problema, razvoj samopouzdanja). Fizičko vaspitanje čini posebnim upravo mogućnost uticanja na sva tri domena učenja: psihomotorni, kognitivni i afektivni. Utvrđeno je da postoji pozitivna korelacija između učešća u sportu i akademskog postignuća učenika. Takođe, bavljenje sportom može uticati na faktore koji doprinose delikventnom ponašanju mladih (izostanak pozitivnih uzora, nedostatak samodiscipline, dosada).

Ne čudi stoga što savremeni obrazovni sistemi kao vodeće ciljeve fizičkog vaspitanja identifikuju:

Ø stvaranje osnove za aktivan način života,

Ø doprinos zdravlju,

Ø skladnom razvoju i

Ø ukupnoj dobrobiti učenika.

Učenik kroz nastavu fizičkog vaspitanja stiče znanja, umenja, životne veštine, stavove i vrednosti potrebne za skladan psihofizički razvoj, očuvanje i unapređivanje zdravlja i aktivan način života.

Uprkos svemu prisutan je i nepovoljan globalni trend. Fizičko vaspitanje se sve više marginalizuje u obrazovnim sistemima i to se ogleda u smanjenju fonda časova, opadanju broja „specijalista“, smanjenim zahtevima vezanim za školovanje nastavnika, „kresanju“ neophodnih sredstava za fizičko vaspitanje i sport u školi, itd.

Zašto je to tako? U mnogim zemljama, evidentni su problemi sa budžetom, ignoriše se značaj fizičke aktivnosti za decu i omladinu, a što je najgore - oni koji donose odluke, drugi nastavnici i stručnjaci, roditelji, mnoge grupe i organizacije, ne poznaju dovoljno važnost i koristi fizičke aktivnosti za pojedinca i društvo. I kod nas, su nažalost, prepoznatljiva neka od nabrojanih delovanja.

Pritom se zaboravlja da nivo fizičke aktivnosti dece i omladine nije zadovoljavajući, da opada sa uzrastom (tokom školovanja i do 50%), i da su žene manje aktivne od muškaraca (razlike se sa uzrastom produbljuju). Zaboravlja se da u Srbiji očekivano trajanje životnog veka iznosi 69 godina za muškarce i 74,5 godina za žene (oko 60. mesta u svetu), da od gojaznosti pati 37% odraslih stanovnika (među prvih 10 u svetu), da izuzetno visok procenat školske dece ima određene posturalne poremećaje ili ravna stopala itd.

Na profilisanje savremenog fizičkog vaspitanja značajno utiče i širi obrazovni kontekst kojeg karakterišu:

Ø decentralizacija, demokratizacija, profesionalizacija;

Ø obrazovanje kao doživotni proces;

Ø poštovanje individualnih razlika između učenika;

Ø usmerenost na ishode obrazovanja, a ne na sadržaje (programe);

Ø integrisani nastavni program (obrazovne oblasti);

Ø ciklusi obrazovanja;

Ø participativne, kooperativne, aktivne i iskustvene мetode nastave i učenja.

Fizičko vaspitanje se uklapa u taj format i mora odgovoriti izazovima otvaranja i veće fleksibilnost obrazovnog sistema. Lokalna zajednica i pojedinačna škola imaju značajnu autonomiju, ali i odgovornost u upravljanju, programiranju i realizaciji školskog programa, pa i programa fizičkog vaspitanja i školskog sporta. Podstiče se učešće nastavnika, roditelja i lokalne zajednice.

Nastavni program nije uniforman (isti za sve); uvažava potrebe učenika, nastavnika, roditelja i šire sredine. Nastavnik ima veću autonomiju, ali i odgovornost što ga čini kreatorom u pravom smislu te reči.

Nastavnik fizičkog vaspitanja je dužan da poštuje individualne razlike između učenika u pogledu: ličnih karakteristika, načina učenja i brzine napredovanja. Programi fizičkog vaspitanja izlaze u susret potrebama i mogućnostima svih učenika.

Veoma je važno da novi koncepti fizičkog vaspitanja implicitno i eksplicitno nose sledeće poruke:

Ø vežbanje je za sve;

Ø svi mogu imati koristi od vežbanja;

Ø svi mogu biti uspešni u vežbanju;

Ø vežbanje je za život.

Ako se analiziraju evropska i svetska iskustva u pogledu školskog fizičkog vaspitanja, može se zapaziti sledeće:

Ø fizičko vaspitanje predstavlja bitan elemenat školskog kurikuluma u većini zemalja;

Ø postoje značajne razlike u pogledu obima, sadržaja i organizacije;

Ø zajedničko: promocija zdravog načina života, naglašena saznajna i vaspitna dimenzija, interdisciplinarno povezivanje, korišćenje svih razvojnih potencijala fizičkog vaspitanja.

Školski sport u nas

Na tako izmenjenim osnovama fizičkog vaspitanja, po sistemu spojenih sudova, izrastaju i nove osnove školskog sporta.

Školski sport u nas nije bez tradicije. Još 1894. godine ovekovečeni su na fotografiji učenici iz Bečeja, članovi školskog gimnastičkog društva /slika dole/.

Međutim, još su se dugo lomila koplja oko sporta i njegove uloge u vaspitanju mladeži. Tako je još tridesetih godina prošlog veka, istaknuta intelektualka, profesorka, plesni pedagog i teoretičar Maga Magazinović na tu temu pisala: “U vaspitačkim krugovima našim oko sporta vode se danas često žučne prepirke u pogledu njegove stvarne vaspitne vrednosti. Dokle ga jedni vatreno brane i propagiraju, čak i bez dovoljno kritičkog izbora: šta je baš nama od sve te sportske navale najzgodnije i najkorisnije za naše specijalne vaspitne i školske prilike, dotle ga drugi, opet bez razbora, napadaju, osuđuju čak i progone iz vaspitnog života naše omladine... Od sportskih pozitivnih strana njegovi pobornici naročito ističu čednost sportske omladine. Sport pouzdano štiti od sentimentalnosti i filozofiranja - to je istina. Razvija uz odlučnost, srčanost i jačanje volje i osećanje drugarstva i prijateljstva među omladinom oba roda...” (3).

U tek oslobođenom Beogradu, marta 1945. godine osniva se Fiskulturno-sportski odbor Srbije. Fizičko vaspitanje i sport dobijaju naglašenu instrumentalnu vrednost: “...osnovni zadatak fiskulturne federalne Srbije jeste jačanje za rad i odbranu ...”. Ministar prosvete, V.Ribnikar ističe “...Mi hoćemo da svaki omladinac grada i sela bude fiskulturnik...”. To je doba fiskulturne značke “ZREN”, sletova i fiskulturnih zadruga. U srednjim školama se formiraju fiskulturni aktivi kao učeničke organizacije. Oni kasnije prerastaju u sportske sekcije. Rad sekcija objedinjava školsko društvo za fizičku kulturu /postoje od Kongresa za fizičku kulturu 1958. godine/.

Krajem 60, početkom 70. godina prošlog veka, u republikama i pokrajinama nekadašnje Jugoslavije pokreću se sportske igre učenika osnovnih i srednjih škola, kao masovna takmičenja, organizovana stupnjevito u višegodišnjim ciklusima (MOI, SOŠOV, SIŠOS, SIŠOK itd.). Istovremeno, pogotovo u Vojvodini, promoviše se ideja sportskih škola pri osnovnim školama.

U niže prezentiranoj tabeli prikazan je razvoj sportskih sekcija i školskih društava za fizičku kulturu u Vojvodini u periodu od 1971. do 2001. godine. Kao što se vidi iz tabele, bum sportskih sekcija desio se prvih godina posmatranog perioda, dok je broj školskih društava za fizičku kulturu evidentno opao u posmatranom periodu.

Tabela 1: Broj sekcija i školskih sportskih društava u 1971-2001. god.

VOJVODINA	1971. g.	1977. g.	2001. g.
Broj školskih sportskih sekcija	780	1381	1385
Broj školskih društava za fizičku kulturu	318	382	111

Značajan trag kad je reč o razvoju školskog sporta u Vojvodini, ostavio je sistem sportskih takmičenja pod nazivom Sportska olimpijada školske omladine Vojvodine (SOŠOV). Prve igre održane su 1970. godine u Novom Sadu. Svake godine na unutarškolskim takmičenjima učestvovalo je oko 180.000-220.000 učenika. Završne smotre su okupljale 3.000-3.500 učenika. Tokom godina, učenici su se takmičili u 13 sportskih grana i akademskim sastavima. Već tada se pojavljuju i brojni problemi, npr.:

Ø finansiranje,

Ø obuhvat učenika,

Ø nagrađivanje nastavnika,

Ø stručni rad,

Ø učešće učenika u radu školskih društava,

Ø organizacija završne smotre itd.

Nažalost, mnogi od ovih problema pritiskaju i danas naš školski sport.

Dogovor o jedinstvenom sistemu takmičenja na nivou Republike Srbije postignut je 1992. godine. Unutarškolska takmičenja novog sistema obuhvataju 220-250.000 učenika. Završna smotra okuplja oko 3.5-4.000 učenika. Poslednje, VII olimpijske igre učenika Srbije održane su 2004. godine u Zaječaru (Knjaževac, Bor, Boljevac, Soko Banja i Ćuprija takođe su bili domaćini pojedinim sportovima). Igre su okupile ukupno 5.184 učesnika, iz 293 osnovne škole i 182 srednje škole. Takmičenja su organizovana u 9 disciplina, a dve discipline su bile probne. Iako se radi o masovnoj smotri najboljih učenika-sportista, treba znati da je među osnovnim školama bilo čak 24% sa po 1 učesnikom (kod srednjih škola – 26%).

I dalje brojna pitanja ostaju otvorena. To su:

Ø finansiranje takmičenja,

Ø obuhvat učenika (masovnost),

Ø nesistematski rad sekcija,

Ø stimulacija i vrednovanje nastavnika,

Ø učešće registrovanih sportista,

Ø prelivanje negativnosti iz profesionalnog sporta u školski sport itd.

Novi pristupi školskom sportu

Novi pristupi školskom sportu u prvi plan stavljaju:

Ø učestovanje,

Ø učenje i napredovanje,

Ø dobro raspoloženje (zabavu),

Ø bezbednost,

Ø uravnoteženost.

Školski sport promoviše pre svega aktivno učestovanje učenika, jer je to i osnovni razlog zbog kojeg se učenici opredeljuju za sportsku sekciju u školi (žele da vežbaju, igraju, budu aktivni). Većina dece, i odraslih, pre bi izabrala da igra za tim koji gubi, nego da sedi na klupi pobedničke ekipe i to je suština motivacije za bavljenje sportom u školi. Zato u školi mora biti što manje selekcije, klupa za rezervne igrače, «otpisanih» i «suvišnih». Najboljima, ako žele i ako to odobravaju njihovi roditelji, treba omogućiti bavljenje vrhunskim sportom. Međutim, takvih super-nadarenih pojedinaca je jako malo, a još je manje mesta u vrhunskom sportu za one koji žele da žive od sporta. Mnogo je više dece koja vole sport i žele da žive sa sportom, žele da se njime bave neopterećena rezultatom i profesionalnim obavezama.

Zato bavljenje sportom (u školi) treba da bude i zabavno, da bude dosta igre, druženja, uzajamnog pomaganja i, naravno učenja i napredovanja u skladu sa mogućnostima. Sport ne sme biti sve (nešto zbog čega se žrtvuje školski uspeh, druženje, učenje i saznavanje na drugim poljima). Važan je i proces (samo bavljenje sportom, napor koji se ulaže, radost zbog nečeg što se naučilo i sl.), a ne samo produkt (rezultat, osvojeno mesto, medalja).

Uravnoteženost se poima višeznačno: preporučuje se, npr. da se do 12. godine izbegava sportska specijalizacija; da se deca oprobaju u dva individualna i dva ekipna sporta; da se upoznaju sa različitim igračkim pozicijama; da se insistira na svestranom razvoju ličnosti itd.

Sport treba prilagoditi deci, jer je cilj da se što više dece uključi u sport. Deca ne moraju da se bave verzijom sporta za odrasle (oficijelna pravila, oprema, takmičenja i dr.). Tako bi se izbegli brojni problemi vezani za preterane fizičke zahteve, složena pravila, previše takmičenja, eliminacija, nedovoljno zabave, takmičarski pritisak itd.

Iako se aktuelni nastavni program školske sportske sekcije na jednom mestu izjednačava sa ranom sportskom specijalizacijom, to u ovom trenutku nije ni realno ni moguće, iz mnogo razloga (čak i ako se ostave po strani razmimoilaženja u pogledu njihove svrhe i značaja). Ti razlozi su:

Ø nizak nivo materijalno-tehničkih uslova (skoro 50% škola u Vojvodini raspolaže tek minimumom sprava i rekvizita predviđenih normativom);

Ø nastavnici fizičkog vaspitanja nisu posebno obučeni za identifikovanje nadarenih učenika, a to posebno važi za nastavnike razredne nastave (učitelje);

Ø ne postoji i ne funkcioniše jedinstven sistem identifikacije sportskih talenata, koji bi bio lociran u školski sistem;

Ø nema sistemske saradnje i koordinacije sa sportskim savezima i klubovima;

Ø nije sistemski rešeno pitanje podrške škole učenicima koji su već uključeni u intenzivno bavljenje sportom.

Na kraju, može se podvući da tzv. dobru praksu u svetu, kad je reč o ranoj identifikaciji i razvoju sportskih talenata definišu sledeći parametri:

Ø definisani su nacionalni ciljevi i strategija,

Ø uspostavljena je mreža za podršku (uključuje čitav niz vertikalno i horizontalno povezanih institucija i organizacija iz javnog i privatnog sektora, lokalnu i širu inicijativu, različite projekte i akcije),

Ø ključni faktori su: škola, porodica i sportski klubovi.

Na kraju...

Očigledno je da su fizičko vaspitanje i školski sport u nas suočeni sa izazovima reforme. Uspešnost započete transformacije obrazovnog sistema u značajnoj meri će odrediti njihovu budućnost. Sigurno je, isto tako, da buduća rešenja u ovoj oblasti moraju poštovati potrebe društva i pojedinca, ugrađujući sve potencijalne i brojne doprinose sistematske fizičke aktivnosti zdravlju, obrazovanju, saradnji i razvoju.

LITERATURA

Ćosić, Ž. (1987): Počeci razvoja fiskulture i sporta u Srbiji 1945. Beograd, Obrazovni grafički centar.
Košničar, M. (1972): Sportske škole u Vojvodini: potrebe i mogućnosti za njihovo osnivanje. Novi Sad, Savez organizacija za fizičku kulturu Vojvodine; Zavod za fizičku kulturu Vojvodine.
Magazinović, M. (1932). Telesna kultura kao vaspitanje i umetnost, Beograd.
Međurepubličko-pokrajinsko savjetovanje o sportskom vaspitanju i obrazovanju učenika osnovnih škola i škola usmjerenog obrazovanja (1977). Sarajevo, Savez pedagoga fizičke kulture Jugoslavije.
Olimpijske sportske igre školske omladine Srbije (1976). Beograd, Republički odbor olimpijskih sportskih igara školske omladine Srbije.
Portal UNESKO. Web site: portal.unesco.org
Prilozi o unapređivanju nastave fizičkog vaspitanja (1998). Beograd, Republika Srbija, Ministarstvo prosvete: sektor za istraživanje i razvoj obrazovanja.
I sportska olimpijada školske omladine Vojvodine (1970). Novi Sad, Organizacioni odbor sportske olimpijade školske omladine Vojvodine.
Sport u školama SR Srbije: zbornik radova (1990). Beograd, Savez Olimpijskih sportskih igara školske omladine.
Stanje, problemi i zadaci u omasovljenju i unapređenju vannastavnih sportskih aktivnosti u školama Vojvodine, pokrajinsko savetovanje (1973).
Školska sportska značka (1961). Beograd, Savezni zavod za fizičku kulturu.

12. The global strategy оn diet, physical activity and health. Web site WHO. http://www/who/int/en/.

povratak gore