 |
|||
 |
 |
 |
 |
|
|
|||
|
|
|
|
|
Iz nauke u praksu:
Dr J. Babiak: Harmonijski kanon sile i trening
sportista...................
N. Sudarov: Fiziološko-biohemijske adaptacije na specifične
uslove treninga kod vrhunskih triatlonaca..................
Mr D. Mihajlović: Uticaj broja polaznika u obuci plivačke tehnike
kraul na prosečno vreme učenja...................................
Sportska medicina:
Dr N. Grujić: Fiziologija razvojnog doba i fizička aktivnost.............
Sport i moral:
Dr D. Tomić: Klovneraj: pukotina sportske kulture...........................
Školski sport:
Dr B. Krsmanović: Sport u
školama...........................................................
Mr J. Lepeš: Ekstremni sportovi omladine – šansa budućnosti........
Informatika u sportu:
sporta AP Vojvodine.....................................................
Izlazi dva puta godišnje.
Izdavač: POKRAJINSKI ZAVOD ZA SPORT
Za izdavača: KABOK IDA
Redakcijski kolegijum: Dr Jan Babiak
Kabok Ida
Branislav Strajnić
Tehnički urednik: Branislav Strajnić
Prevod (na engleski): Branislav Strajnić
ADRESA: Redakcija časopisa AKTUELNO U PRAKSI,
Pokrajinski zavod za sport
21000 NOVI SAD, Masarikova 25/II
telefon 021/572-224, faks 021/772-277
vebsite : www.pzsport.org.yu
e-mail: pzsport@metrohive.net
Žiro račun: 355-1004192-81
Tiraž: 1000 primeraka
UDK 796
YU ISSN 0351-2037
Štampa: ¨ALFA graf ¨ - štamparija
Dr Pavle Opavski
PRINCIPI SAVREMENOG TRENINGA
Prilog je prezentiran na trećem stručno-naučnom savetovanju
organizovanom povodom proslave 50-godišnjice Pokrajinskog
zavoda za sport u Novom Sadu.
Sažetak Summary
|
Najbolji sportski rezultat je posledica uticaja čitavog niza relevantnih faktora. Jedan od ključnih je kvalitet trodimenzionalnog biomotoričkog prostora, čije su koordinate sila, brzina i izdržljivost. Status ovog sistema definisan je biološki trasiranim putem homo sapiensa a njegova progresija je moguća i pretpostavlja strogo utvrđivanje osnovnih biomehaničkih parametara, uz poštovanje pojedinih faza transformativnog procesa i, razume se, timskog rada u trenažnom procesu. |
The best sports results are depending on various factors. One of the most important is quality of threedimensional biomotoric space, where the coordinates are potency, speed and endurance. System status is defined by homo sapiens biological trace and its progression is possible and assumes strict ratification of basic biomechanic parameters, respecting some phases of proces of transformation and, of course, team works, in training proces. |
Prvi među najboljima može da bude samo jedan takmičar, pa se sve više razvijao način kako da se one biomotoričke dimenzije i one koordinacione sposobnosti, od kojih zavisi najbolji rezultat, podignu na viši nivo. Najbolji rezultat u ispoljavanju sile, brzine i izdržljivosti, uz određeno složeno kretanje, u početku razvoja sportova, obično je postizavao onaj pojedinac, koji je svojom psihosomatskom konstitucijom bio najbliži tom kretanju. Budući da su se najboljim rezultatima sticale materijalne i socijalne privilegije, pojavljivalo se sve više kandidata, koji su pretendovali da postignu najbolji rezultat. Tako su nastajali i nestajali razni programi treninga za sticanje opšte i posebne izdržljivosti, nastajale i nestajale razne tehnike složenih sportskih kretanja u pojedinačnim, kao i razne taktike i strategije u grupnim sportovima. Na njihovo mesto dolazile su sve bolje verzije. Kako se granica svetskih rekorda pomerala naviše, interesovanje za te sportove je bilo sve veće, ulaganja i profit sve veći, sticana su velika materijalna sredstva, tako da je konačno u pomoć pozvana nauka. Bilansi oko sporta premašuju bilanse mnogih gigantskih korporacija. Danas ne postoji niti jedan svetski rekord u sportu, koji ne bi bio zasnovan na naučnim istraživanjima.
Cilj ovog rada se sastoji u ukazivanju na sve relevantne faktore, čije prisustvo je neophodno, prilikom procesuiranja najboljeg sportskog rezultata. S tim u vezi, izdvojeni su dominantni faktori, kao što su biomotorički kapaciteti savremenog čoveka, kompleksnost izgradnje najboljeg rezultata, timski rad u izgradnji najboljeg rezultata, upravljani izbor iz mnoštva mogućnosti, kvantifikacija izabranih sredstava za izgradnju rekorda, sukcesivni sistem baze i nadgradnje, prelaženje praga nadražaja, i pomeranje nivoa najboljeg rezultata.
Istraživanje u navedenim stručnim prostorima se zasniva na velikom empirijskom iskustvu i na naučnim postulatima. Praksa, koja se odvijala vekovima, je postepeno ukazivala na pravi put ka najboljem rezultatu, ali samo do određene granice. Relativno najviša granica najboljeg rezultata je dostignuta uključivanjem nauke u tok izgradnje svetskog rekorda.
Telesna konstitucija savremenog čoveka omogućava vrlo veliki broj kombinacija mišićnih kontrakcija, toliki, da jedan ljudski vek nije dovoljan da bi pojedinac, izvršavajući svake sekunde novu kombinaciju, vežbajući 24 časa dnevno, bio u stanju da iscrpi sve kombinatorne mogućnosti. Svako složeno sportsko kretanje se nalazi u trodimenzionalnom biomotoričkom prostoru, čije su koordinate sila, brzina i izdržljivost. Za postizavanje relativno najboljeg rezultata, neophodno je dovesti ljudski organizam do optimalnog nivoa sile, brzine i izdržljivosti. Ako vrhunski sportista u proseku raspolaže sa pet hiljada kilokalorija u 24-časovnom ciklusu, to mu nije dovoljno da do maksimuma razvije dominantnu biomotoričku dimenziju (ili silu, ili brzinu, ili izdržljivost), nego je primoran da izvrši najracionalniju preraspodelu energetskih rezervi, budući da se u svakoj sportskoj disciplini pojavljuje potreba primene i sile, i brzine, i izdržljivosti.
Biološki najprihvatljiviji put ka kreiranju najboljeg rezultata, pojedinačno za svaku sportsku disciplinu, imao bi sledeću trasu:
-Utvrditi broj mišićnih kontrakcija
-Utvrditi karakter mišićnih kontrakcija
-Utvrditi količinu učešća mišićne mase
-Utvrditi vektorske veličine mišićnih kontrakcija
-Utvrditi broj mišićnih kontrakcija u jednoj seriji
-Utvrditi trajanje intervala odmora između mišićnih kontrakcija
-Utvrditi broj serija na jednom treningu
-Utvrditi trajanje intervala odmora između serija
Budući da je lanac jak koliko je jaka njegova najslabija karika, trasiranje ovakvog puta ka najboljem rezultatu je vrlo suptilno, odvija se lančano, gde ni jedna karika ne sme da popusti. Za ovu realizaciju neophodna je saradnja pre svega pedagoga, psihologa, biomehaničara, fiziologa i metodičara i zbog toga je neophodno da se ova trasa realizuje timskim radom. Kada se navede timski rad, nikada se ne misli na tim ljudi, već na tim struka. To znači da nije timski rad ako na složenom problemu radi više ljudi iz iste struke, ali jeste timski rad ako se trasa ostvaruje na osnovu navedenih naučnih disciplina, pa makar ju je ostvarivao i jedan čovek, dovoljno upoznat sa navedenim naučnim disciplinama. Sistem generisanja najboljeg sportskog rezultata predstavlja posebnu stručnu instituciju, koja upravlja mrežnim planiranjem svojih podsistema (Shema br. 1).
Zavisno od sportske discipline upravljani izbor sredstava se može izvršiti:
- Kod utvrđivanja broja mišićnih kontrakcija (NC) sportska disciplina se može izvršiti jednom sinergističkom kontrakcijom (SOL) ili nizom repetitivnih pokreta (RPT) - jednoaktna i ciklična kretanja.
- Kod utvrđivanja karaktera mišićnih kontrakcija (CCH) mišići mogu da deluju miometrijski (MIM), izometrijski (IZM) i pliometrijski (PLM).
- Kod utvrđivanja količine učešća mišićne mase (MM) vodi se računa da li u toj sportskoj disciplini učestvuju mišići do jedne trećine od ukupne mišićne mase (lokalno učešće - LCL), od jedne do dve trećine od ukupne mišićne mase (regionalno učešće -RGN), i više od dve trećine od ukupne mišićne mase (globalno učešće - TTL).
-Kod utvrđivanja vektorske veličine mišićnih kontrakcija (QNT), pre svega se misli na određivanje intenziteta mišićnog naprezanja (INT), koji može da bude mali, srednji ili veliki, što se određuje prema maksimalnom intenzitetu, izmerenom na testu. Zatim na brzinu mišićnog naprezanja (VLC), koja može da bude mala, srednja ili velika, što se određuje prema maksimalnoj brzini, izmerenoj na testu. Zatim na amplitudu pokreta (AMP), koja može da bude mala, srednja ili velika, što se određuje prema maksimalnoj amplitudi, takođe izmerenoj na testu.
- Broj mišićnih kontrakcija u jednoj seriji (NR1) može da bude mali, srednji i veliki, i određuje se prema maksimalnom broju ponavljanja na testu.
- Trajanje odmornih intervala između mišićnih kontrakcija (RLX1) može da bude kratko, srednje i dugo, a određuje se na osnovu brzine oporavka, utvrđene na testu.
- Broj serija na jednom treningu (NR2) može da bude mali, srednji i veliki, i određuje se prema maksimalnom broju serija, utvrđenom na testu.
- Trajanje odmornih intervala između serija (RLX2) može da bude kratko, srednje i dugo, a određuje se na osnovu brzine oporavka, utvrđene na testu (Shema br.2).
Svaki proces postizavanja najboljeg rezultata se odvija u fazama, koje se sprovode sukcesivno i među sobom imaju odnos baze i nadgradnje. Kao primer može da posluži pripremni period za bilo koju sportsku igru. Osnovni cilj je da se na kraju priprema mogu tehnički besprekorno izvršiti aktuelna složena kretanja, ali u punoj brzini i u najvećem stepenu zamorenosti. Da bi se to postiglo, mora se ići biološki trasiranim putem. Pošto su aerobni kapaciteti urođeni svakom pojedincu, onda se ti kapaciteti razvijaju u prvoj fazi. U drugoj fazi, razvijeni aerobni kapaciteti će poslužiti kao baza, a nadgradnja na njih će biti razvoj anaerobno-laktatnih kapaciteta. U trećoj fazi, razvijeni anaerobni-laktatni kapaciteti će poslužiti kao baza, a nadgradnja na njih će biti razvoj anaerobno-alaktatnih kapaciteta. U četvrtoj fazi, razvijeni anaerobno-alaktatni kapaciteti će poslužiti kao baza, a nadgradnja na njih će biti razvoj tehničkih elemenata u situacionim uslovima. U petoj fazi, razvijeni tehnički elementi u situacionim uslovima će poslužiti kao baza, a nadgradnja na njih će biti primena svega do sada stečenog u uslovima takmičenja (Shema br.3).
Na svom putu do današnje konstitucije, homo sapiens se kretao milionima godina. To je bio vrlo trnovit put, posut skoro svakodnevnim klimatskim i geografskim promenama, promenama flore i faune, i promenama odnosa snaga u životnoj sredini. Uslovi za život su se takoreći svakodnevno menjali i preživele su samo one jedinke, koje su na vreme uspele da se prilagode tim promenama. Da bi se ljudska vrsta održala, čovekov predak je morao svakodnevno da se fizički bori za opstanak, upotrebljavajući maksimalnu silu, brzinu i izdržljivost. Preživele su samo one jedinke, koje su u napadu i odbrani maksimalno primenjivale silu, brzinu i izdržljivost. Prema biološkom aksiomu, da se porast ka maksimumu bilo koje biomotoričke dimenzije, može ostvariti samo u uslovima maksimalne primene te dimenzije, i ljudska vrsta je u svakoj sledećoj generaciji bila jača, brža i izdržljivija. Taj tok razvoja je imao uzlaznu tendenciju, sve dok čovek nije "otkrio" vatru, šiljak, metal, eksploziv, motor, raketni pogon, itd. Ta otkrića su učinila ljudsku vrstu dominantnom vrstom na ovoj planeti, ali je čovek, uključivši mašine i oružje u svoju službu, prestao da se bori za opstanak svojim mišićima. Adaptaciona sposobnost se zbog toga ispoljila atrofijom čovečjeg somatskog sistema, pre svega atrofijom mišića i čula.
Somatske sposobnosti današnjeg prosečnog čoveka, u svakom pogledu, su na niskom nivou. Za razliku od somatskih sposobnosti ostalih živih bića, kod ljudske vrste postoji vrlo veliki raspon u tim sposobnostima. Neka bude navedeno par primera. Mnogi mladi i zdravi muškarci ne mogu da naprave niti jedan sklek, dok se svetski rekord u sklekovima kreće preko sedam hiljada. Mnogi mladi i zdravi muškarci ne mogu da pretrče ni sto metara, dok učesnici u triatlonu za oko sedam sati neprekidnog velikog napora, preplivaju oko četiri kilometra, zatim voze bicikl 150 kilometara, i najzad trče maratonsku trku, dužu od 42 kilometra.
Do sada je mnogim istraživanjima potvrđeno, da se samo prelaskom praga nadražaja može uticati na poboljšanje somatskih sposobnosti. Sila će se poboljšati samo ako se vrši mišićno naprezanje sa toliko velikim intenzitetom, da se u jednoj seriji to naprezanje ne može ponoviti više od pet puta. Brzina će se poboljšati samo ako se vrše pokreti maksimalno mogućom brzinom. Izdržljivost će se poboljšati samo ako se izdržaji ili repetitivni pokreti vrše do otkaza. Najbolji primer za ovu pojavu je test skočnosti kod vrhunskih sportista. Dizači tegova, koji ni u svojoj disciplini, ni u svojim programima treninga nemaju skok, na testu skočnosti postižu bolje rezultate od najboljih atletičara-skakača, od reprezentativaca košarkaša, odbojkaša itd, samo zbog činenice da u svojoj disciplini najviše prelaze prag nadražaja onih mišića, koji najviše učestvuju u skoku.
SPORTSKADISCIPLINA |
AH(cm) |
ABL(cm) |
VRT(cm) |
FQ(%) |
|
KOŠARKA |
197,5 |
64,80 |
40,92 |
20,7 |
|
ODBOJKA |
190,7 |
76,70 |
53,59 |
28,1 |
|
RUKOMET |
187,0 |
69,33 |
46,66 |
25,0 |
|
SKOK U VIS |
194,5 |
75,50 |
51,92 |
26,7 |
|
SKOK U DALJ |
186,0 |
64,00 |
41,45 |
22,2 |
|
DIZANJE TEGOVA |
168,7 |
83,00 |
62,54 |
37,1 |
Za ljudska shvatanja, današnji svetski rekordi su grandiozni rezultati, i mnogi laici su skloni da tvrde da su neki od njih neponovljivi, odnosno konačni. Ali ako se oni uporede sa rezultatima u prirodi, onda su ljudska vrhunska sportska dostignuća skoro ništavna. Kada je već reč o skočnosti, čovek u vertikalnom odskoku iz mesta jedva može da postigne rezultat koji bi bio jednak polovini njegove telesne visine, dok obična domaća mačka može iz mesta da skoči u vis tri puta više od svoje dužine; žabe, koje žive u barama, mogu iz mesta da skoče u dalj preko dvadeset svojih dužina. Ako bi se išlo dalje ka ekstremnim primerima, mogle bi se navesti ptice, koje u jednom letu prelete nekoliko hiljada kilometara, ili mravi, koji mogu da podnesu teret nekoliko stotina puta veći od svoje težine, ili buve, koje mogu da skoče uvis do hiljadu puta više od svoje visine, ili vrsta insekta, koji može pomoću svojih mišića da leti brže od zvuka. Apsolutno bez izuzetka, fizičke sposobnosti živih bića, koje se u prirodi svakodnevno bore za opstanak, su daleko iznad fizičkih sposobnosti, koje u tom smislu može da razvije najsposobniji čovek.
Ipak, u smislu intenzivnijeg razvoja biomotoričkih dimenzija, čovek je u prednosti u odnosu na ostala živa bića. To je zapis u genetskom kodu. Registrovani su slučajevi da se dete rodi sa repom; da se dete rodi sa više pari prsnih bradavica; da se rodi potpuno dlakavo dete; da se dete rodi sa škrgama, i sl. U prirodi ništa ne postoji što bi bilo slučajno, pa ni navedeni atavizmi nisu slučajni. Oni jasno ukazuju na filogenetski put, kojim se kretala ljudska vrsta u toku miliona godina. Savremene atavističke pojave su u ono doba bile standardni deo tadašnje konstitucije čovečjeg pretka. Prilagođavanjem na nove uslove u toku sledećih miliona godina, te pojave su postale suvišne, tako da ih je dalji razvoj ljudske vrste isključio iz standardne konstitucije, ali je ostao zapis u genetskom kodu. Taj genetski kod bi mogao da se uporedi sa "korpom za recikliranje", u koju se odlaže sve što nije potrebno, ali se ništa ne uništava. Analogno je da će se u tom genetskom kodu naći i mehanizmi elementarnih biomotoričkih dimenzija, koje je čovekov predak davno posedovao, ali zbog civilizacijskih tekovina, koje su oslobodile čoveka od velikih napora, ti mehanizmi, kao veliki potrošači, jednostavno su uklonjeni, jer se i bez njih moglo preživeti.
Upravo u toj činjenici leži šansa homo sapiensa, da mnogo brže poboljšava svoje somatske sposobnosti, u odnosu na ostala živa bića. Naravno, teško da će ih dostići, ali im se može brže približiti. Jedna od primarnih preokupacija naučnoistraživačkih timova bi trebalo da bude istraživanje o mogućnostima upravljanog ponovnog uspostavljanja onih biomotoričkih sposobnosti, koje je čovekov predak posedovao pre oko milion godina. Ni u kom slučaju ne treba upoređivati kloniranje sa upravljanim "pobuđivanjem" utvrđenih atavizama, pošto je kloniranje pokušaj stvaranja nečeg novog, nepoznatog i vrlo rizičnog, za razliku od atavističkih pojava, koje predstavljaju nešto što već postoji.
Rasprava o ovoj problematici već se sada vodi u dva smera. Jedan smer je klasičan, i protežira usavršavanje trenažnog procesa, koji realizuje pre svega tim naučnika, orjentisan na sportsku oblast. Drugi smer je revolucionaran, tek je u povoju, realizuje ga tim vrhunskih naučnika, orjentisanih na genetiku i manifestuje se u projektima, kako da se prirodnim putem skrati vreme "izronjavanja" na površinu onih biomotoričkih dimenzija, nekoliko puta moćnijih od maksimalnih mogućnosti homo sapiensa, a koje je civilizacija, tokom stotina hiljada godina, duboko potisnula, čak u genetski kod.
Prilog je prezentiran na drugom stručno-naučnom savetovanju
organizovanom povodom proslave 50-godišnjice Pokrajinskog
zavoda za sport u Novom Sadu.
Sažetak Summary
|
Sila pojedinih mišićnih grupa, ovde definisana kao dinamometrijska, se generalno može interpretirati kao motorička sposobnost bez koje uspeh u sportu i nije moguć. Polazeći od topološke determinacije dinamometrijske sile za bolje razumevanje ovog prostora bilo bi neophodno učiniti neki red. Princip strogo određenih odnosa pojedinih mišićnih sila navodio je na razrešavanje problema formiranjem harmonijskog kanona dinamometrijske sile. Za isti kanon je izvršena i provera u odnosu na pol, uzrast, sport i nivo kompeticije u njemu. |
Potency of some muscle groups, here used as dynamometric, can be generally interpreted as motoric abillity essential for each sport success. If we want better to understand this area we have to make some order, beginning of topologic determination of dinamometric potency. Principe of strictly determined relations between different muscle groups lead us to a problem solvation forming harmonian canon of dinamometric potency. For the same canon we did checking considering sex, age, sport and level of competition in it. |
Težnja, da se pomoću određenih motoričkih sposobnosti utvrdi nivo pripremljenosti a time i kvalitet određenog sportiste nije novijeg datuma. Nastojanje, da se u okviru toga prevaziđe improvizacija, izbegne upotreba širokog spektra često neproverenih testova ili čak testova sa nepovoljnim metrijskim karakteristikama, vodila je ka primeni laboratorijski fundiranih motoričkih testova u kojima se na unapred utvrđen i u svakom slučaju egzaktan način vrši provera određenih sposobnosti.
Taj pokušaj pogotovu je vredan pažnje u prostoru snage, motoričke sposobnosti bez koje se ne može zamisliti postignuće ni u jednom sportu. Pitanje je samo šta meriti i kako. Jedan od egzaktnih postupaka merenja u prostoru ove sposobnosti je i dinamometrijsko merenje sile pokušanih pokreta. To je merenje, gde se kontrakcijom mišića pod unapred definisanim položajem osnovnih poluga nastala napetost prenosi na sondu a preko nje se ove mehaničke promene u obliku elektropotencijala očitavaju na skali dinamometra.
Tako dobijeni rezultati, izmereni za svaku mišićnu grupu, su osnovno polazište za kvalifikaciju o nivou sile kod svakog sportiste posebno. Logično je, da će te vrednosti za pojedine mišićne grupe biti različite. Ta u svakom slučaju i topološki orijentisana karakteristika ove sposobnosti stvara kod stručnjaka dodatnu pometnju, pogotovu ako se svaki rezultat posmatra posebno t.j. ako se ne polazi od činjenice, da je u okviru ljudskog tela odnos pojedinih mišićnih sila strogo determiniran i međusobno uslovljen. Za veće razumevanje ove uslovljenosti neophodno je prodreti u suštinu tih odnosa.
Ako je osnovno ishodište jednog merenja utvrditi jedno stanje u nekim mernim jedinicama, u ovom slučaju njutnima (ranije kilopondima), to nikako ne znači da je time finaliziran postupak o zaključivanju kvaliteta sportista. Treba ogoliti tu, u svakom slučaju preciznu šarolikost numeričkog merenja i prodreti u suštinu koncepta date motoričke sposobnosti. U ovom slučaju treba tu cifarski preciznu meru pojednostaviti, učiniti je shvatljivom. Kako to realizovati?
U nizu merenja raznih mišićnih regija može se lako uočiti, da je sila proporcionalno srazmerna masi tela. Taj je odnos pogotovu uočljiv kod sile stiska šake, odnosno pregibača trupa, gde je odnos vrednosti sile i mase, dakle relativna sila ovih mišićnih grupa po pravilu jednaka ili bar bliska jedinici, dakle broju jedan. Iz razloga što je sila trbušne prese ipak varijabilnija a sila stiska šake ima konstantnije vrednosti, logično je onda da se ta veličina uzme kao jedinična, a da se ostale vrednosti sagledaju kroz odnos tih vrednosti sa ovom, sada već jediničnom merom. Rezultati ovih drugih mera će se kretati prema vrednostima koje će biti niže od te jedinične mere (sila pregibača i opružača u zglobu lakta), ali će neke imati znatno veće vrednosti (opružači trupa i nogu).
U okviru ovog rada biće analiziran odnos sile stiska šake desne (STŠAD) i leve (STŠAL) ruke, sile pregibača (PRETRU) i opružača OPTRU) trupa, te opružača nogu (OPNO), jednostavno iz razloga što te mere se u okviru Zavoda kod sportista najčešće i uzimaju. Prihvatajući prethodnu konkluziju, taj se odnos u ovom slučaju može interpretirati napr. kod kajakaša na sledeći način:
STŠAD : STŠAL : PRETRU : OPTRU : OPNO = 1 : 1 : 1 : 2,6 : 5.8
Drugim rečima, ako se sila pregibača prstiju i šake uzme kao jedinična mera, onda bi svaki kajakaš trebao imati jednaku silu i druge ruke, ali i silu trbušne prese blizu tih vrednosti, dok bi sila leđne muskulature trebala biti bar 2,5 puta veća a sila opružača nogu skoro 6 puta veća od te jedinične sile. Odnos tih sila kod vrhunskih veslača prezentiran je i grafički (D-1). Međutim uočljivo je da se taj odnos sila ne menja ni kada se radi o veslačima manjeg kvaliteta (D-2). Dakle, menja se samo nivo sile.
Detaljnije konsultacije ovih vrednosti i kod drugih sportista su pokazale da nema razloga, da se to konstatuje samo za ovaj sport, odnosno da iste zakonitosti važe i za većinu ostalih sportova (D-6). Naime, komparacija ovih grafikona za sportiste nekih drugih segmenata sporta pokazuje veliku podudarnost sa ovako formiranim kanonom sile, što je samo razlog za zaključak, da on može biti opštevažeći.
Harmonijski kanon sile se, prema tome, može shvatiti kao opšte važeće pravilo, propis, merilo, uzor. On je indikator pravilnog odnosa mišićnih sila pojedinih regija kod sportiste. U situaciji slaganja rezultata sila pojedinih mišićnih grupa sa ovako definisanim kanonom može se govoriti da je kod dotičnog sportiste mišićna sila u harmoniji, a svaki drugi odnos daje razloge za konstataciju o disharmoniji sile i traži dodatne trenažne napore da se ta nepravilnost koriguje. Neki primeri prezentovani na dijagramima to jasno pokazuju.
Neko će reći: Zašto toliko parametara i toliko naprezanja, kada je poznato da rezultat u tom i tom sportu zavisi od te i te mišićne regije, odnosno njene sile? Greška, odnosno isuviše pojednostavljeno, čak jednostrano gledanje, jer rezultati u jednom sportu se ne mogu gledati samo kroz prizmu sile jedne mišićne grupe iz jednostavnog razloga što svaki pokret je definisan kinetičkim lancem, pri čemu je sila tog lanca identična najslabijoj mišićnoj karici u tom lancu. Prema tome, može se parcijalno povećavati sila određene regije do beskonačnih granica, efikasnost realizacije te sile biće zavisna i direktno uslovljena adekvatnom podrškom i drugih beočuga čitavog kinetičkog lanca, pri čemu će one najslabije karike po pravilu reagovati koćeći. Upravo iz razloga da se podvuče međusobna zavisnost pojedinih topološki definisanih sila, njihove vrednosti su na dijagramima međusobno spojene pravom.
Prema tome, zakonitosti odnosa sila kod čoveka, a još više u okviru sportske populacije, su razlog više za kompletan pristup u treningu sportista, na insistiranju u stvaranju solidne osnove bazičnih motoričkih sposobnosti a tek posle toga na specijalizaciji. U praksi se često plaća danak činjenici da se osnovna priprema skrati ili čak preskoči u žurbi ka maksimalnim vrednostima.
Ako se prezentirani kanon sile prihvati kao opštevažeći, onda je sledeće pitanje – koliko on važi i u raznim uzrasnim kategorijama sportista. Pretpostavka, da odnos mišićnih sila pojedinih grupacija čoveka je biološki invarijantna, dakle prilično stabilna, a u odnosu na uzrast varira samo nivo sile, ali ne i odnos pojedinih sila, se ponovo pokazala tačnom. Neke inspekcije ovde prezentiranih dijagrama napravljenih na osnovu rezultata mlađih ispitanika to očito potvrđuju (D-3). Dakle, odnos postojećih mišićnih sila kod sportista je u suštini konstantan, njegova nepromenljivost po pravilu nije narušena čak ni u razvojnom periodu individue, a samo se veličina tih sila sa uzrastom menja.
Međutim, neznatne korekcije u okviru ovog zaključka su ipak zabeležene kada se radilo o distinkciji sportista u odnosu na pol. Uz generalnu konstataciju da su vrednosti sile kod žena po principu niže od iste kod muškaraca, neki biološki principi konstrukcije ženskog tela dozvoljavaju izvesnu korekciju prethodnih zaključaka u smislu malo drugačijih odnosa mišićnih sila kod sportistkinja. Ta promena je pogotovu evidentna u zoni muskulature trupa i nogu (D-4).
Konkretno, u odnosu na suprotan pol, sportistkinje po pravilu beleže relativno niže vrednosti sile trbušne muskulature, a naročito nogu i relativno veće vrednosti u zoni leđne muskulature. Zbog toga je i vrednosna orijentacija harmonijskog odnosa sila malo drugačija (1 : 1 : 0.9 : 3 : 5,6).
Sledeći segment provere harmonijskog kanona sile sportista je svakako ono u sportu najvažnije – kompetitivni nivo. Polazeći od prethodnih konstatacija i tu se moglo očekivati da će konfiguracija mišićne sile pojedinih regija tela ostati u globalu ista, ali da će nivo te sile, bar nekih mišićnih regija biti proporcionalan nivou takmičenja. Ovaj drugi zaključak nažalost, ne mora biti u svakom pogledu tačan, jer u dosta istraživanja je utvrđeno da odnos sila je ponovo invarijantan, pri čemu nivo (veličina) sile nekih mišićnih regija ne mora biti značajan u predikciji uspeha.
Naime, neka ispitivanja, recimo na rukometašima, su pokazala da i nivo takmičenja jednako značajno potvrđuje napred definiran kanon sile, ali njegova podrška u uspehu sportista na pojedinim nivoima takmičenja nije jednaka ili bar ne paralelna. U ovom slučaju, kao što je to vidljivo na grafikonu (D-5), rezultati istraživanja pokazuju da sila ruku ne pokazuje značajne razlike kod različitih nivoa takmičara i da u krajnjem slučaju može distancirati ekstremne kategorije rukometaša. U smislu izvesne zavisnosti vrednosti sile i takmičarske kategorije rukometaša sila mišića trupa (trbušne i leđne muskulature) je već zahvalnija, ali generalno se može smatrati da ono što diferencira kvalitet rukometaša je sila nogu. Ta orijentacija s obzirom da je skok-šut na gol, u čijoj jednačini specifikacije dominantno učestvuje i sila nogu, finalna i odlučujuća akcija u rukometu, se čini i logičnom.
Slična ispitivanja su pokazala ovu tačnost i kod nekih drugih sportova. Ovakvi podaci ne doprinose tvrđenju da je sila svih mišića čovekovog tela uvek relevantan prediktor uspeha, ali ipak podstiču i u svakom slučaju daju povoda za konstataciju da bez snage, pa i one determinirane dinamometrijskom silom, a shodno tome i povoljnih topološki definisanih odnosa te sile, vrhunski uspeh u gro sportova i nije moguć.
Polazeći od prethodnih zaključaka, treba silu pojedinih mišićnih grupa posmatrati kao jedan od generatora sportskog uspeha, kao nešto bez čega se ne može. Treba je posmatrati kao motoričku sposobnost sa svojim, u svakom slučaju određenim zakonitostima, sa svim prednostima i ograničenjima. Ovo istraživanje imalo je za cilj, da se i u okviru ovog prostora napravi malo reda i u shvatanju ali i razumevanju problema dinamometrijske sile i generalno upućuje na zaključak, da bez nje se u sportu ne može, ali da pri konkretizaciji koji segment sile je dominantan u uspehu sportiste, ne sme se zaboraviti i na ukupan odnos sila. Jer svaka parcijalizacija može biti opasna, a svaka realnija analiza mora pretpostavljati i odnos relevantne sile prema totalu i obrnuto. Bez te zavisnosti ove dve krajnosti se ne može, a svako parcijalno gledanje, tako često u praksi je samo korak nazad, nepotrebno lutanje u traženju sportskog uspeha.
Treba li većih potvrda za ispravnost ovakvog pristupa u ovom radu?
FIZIOLOŠKO-BIOHEMIJSKE ADAPTACIJE NA SPECIFIČNE USLOVE TRENINGA KOD VRHUNSKIH TRIATLONACA
|
Istraživanje je pokazalo da specifični uslovi treninga i oporavka znatno utiču na poboljšanje funkcionalnih sposobnosti od kojih direktno zavisi sportski rezultat u sportovima tipa izdržljivosti. Novi pristup visinskom treningu izgleda da je uspeo da reši probleme kojima je bio limitiran stari pristup, odnosno uspeo je da pomiri pozitivne efekte hipoksije na biohemijski status organizma sa jedne strane i potrebu za treningom visokog intenziteta (naročito intervalnog treninga) sa druge strane..
|
The research showed that spec. conditions of training and recovery have great influence on improving functional abilities from which sports results in persistance disciplines directly depends on. New approach to high altitude trainings will probably solve the problems of old approach, in other words it managed to placate positive efects of hypoxia on biochemical organism status on one side and need for high intensity training (especially interval training ) on the other side. |
Triatlon je nastao 70-ih godina dvadesetog veka. Posle toga doživljava naglu ekspanziju i brzo postaje masovan sport. Na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti bio je prikazni sport a vec 2000. u Sidneju njime su otvorene same igre. Olimpijski triatlon se sastoji od 1500m plivanja, 40km vožnje bicikla i 10km trčanja.
Jedan od najvećih problema u triatlonu i savremenom sportu je problem povećanja sportske radne sposobnosti. Sa aspekta samog treninga ovaj problem se rešavao povećanjem obima i intenziteta opterećenja, međutim, to može dovesti do većeg stepena zamora, usporenog oporavka što se negativno odražava na funkcionalno stanje sportiste. Sa delimičnim iscrpljivanjem samog trenažnog procesa kao načina za porast radne sposobnosti, polje interesovanja je postepeno prešlo na uslove treninga, odnosno na mogućnost porasta radne sposobnosti aplikovanjem standardnog trenažnog procesa u nestandardnim uslovima.
U triatlonu, maksimalna aerobna moć je dobar prediktor potencijala sportiste i zauzima značajno mesto u jednačini specifikacije. Maksimalna aerobna moć ili najveća potrošnja kiseonika (VO2max) se definiše kao najveći utrošak kiseonika koji jedna osoba može da ostvari tokom fizičkog rada. Referentne vrednosti za vrhunske triatlonce kreću se oko 6-7 litara O2/min odnosno 60-80 ml/kg/min.
Neočekivano loši rezultati u srednjeprugaškim i dugoprugaškim disciplinama na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968. (nije oboren ni jedan svetski rekord) pokrenuli su čitavu lavinu istraživanja kako bi se otkrili uzroci ovakvog ne očekivanog razvoja dogadjaja. Ovo je bio prvi putokaz čitavom nizu istraživanja koja su usledila, a koja su se bavila uticajem hipoksije i treninga u hipoksičnim uslovima na rezultat u sportovima tipa izdržljivosti. Najnoviji pristup tim problemima pokušava da pomiri kontradiktorne činjenice tako što se zadovoljavajući obim i intenzitet treninga sprovodi u uslovima normalnih nadmorskih visina, dok se efekti hipoksije sprovode u oporavku i to na velikim nadmorskim visinama (minimalna visina bi trebala biti 1600m ).
Problem i predmet istraživanja se sastoji u proveri intenziteta, karaktera i efikasnosti fiziološko-biohemijskih parametara pod uticajem specifične kombinacije treninga na nivou mora sa oporavkom na velikoj nadmorskoj visini.
Ciljevi istraživanja su:
Uzorak ispitanika činilo je 6 vrhunskih triatlonaca. Kao procena aerobne moći meren je VO2max u inicijalnom i finalnom stanju, tokom svih pet nedelja boravka. Uticaj specifičnih uslova pratio se koncentracijom hemoglobina krvi koji je takodje meren u inicijalnom stanju kao i na kraju svake nedelje. Parametar koji je takodje posmatran bile su vrednosti laktata ostvarene na tredmilu:
· Koncentracija laktata u miru
· Koncentracija laktata u 2min, 4min, 6min, 8min, 10min opterećenja
· Maksimalna koncentracija laktata (2min posle testa)
· Koncentracija laktata u sedmom minutu oporavka
Opis istraživanja:
Istraživanje je radjeno u okviru Svetske triatlonske unije (ITU), u mestu Kona na Havajima. Specifični uslovi eksperimentalnog tretmana su bili sledeći:
1. Spavalo se na nadmorskoj visini od 2600 metara, a treniralo na nivou mora.
2. Prosečna dnevna temperatura u vreme trajanja eksperimenta (od početka marta do početka aprila) iznosila je 330C, uz prosečnu relativnu vlažnost oko 40%.
3. Testiranje se sprovodilo u labaratoriji za funkcionalnu dijagnostiku u jutarnjim časovima.
4. Maksimalna potrošnja kiseonika na tredmilu marke Med Graphets odredjivana je direktnom metodom uz pomoć Labman-ovog kontinuiranog stepenastog-progresivnog opterećenja.
5. Test protokol na tredmilu: Ispitanik se 5min zagreva pri brzini od 3 milje na sat u inklinaciji od 0 stepeni. Brzina okretanja trake se povećava na 8 milja na sat. Svakih 60 sekundi inklinacija se povećava za 2.5 stepena. Opterećenje se povećava do otkaza. Posle zadnjeg opterećenja inklinacija se postepeno smanjuje do 0 stepeni, a brzina okretanja trake se smanjuje na 3 milje na sat pri čemu ispitanik nastavlja da trči 5 minuta. Na dan testiranja na tašte se uzimao uzorak krvi. Autor ovog rada je učestvovao u navedenom eksperimentu kao ispitanik, a prof. dr Franja Fratrić je bio član naučne ekipe koja je sprovodila testiranja i bio trener autoru rada i još petorici triatlonaca.
Metod obrade podataka: Od statističkih procedura primenjeni su osnovni postupci diskriptivne i korelacione analize.
Rezultati i diskusija
Grafikoni 1, 1a i 1b prikazuju prosečnu dinamiku promene maksimalne potrošnje kiseonika, koncentracije hemoglobina i laktatnih vrednosti inicijalnog i finalnog stanja čitave grupe ispitanika.
Grafik 1
Grafik 1a
Grafikoni prosečnih vrednosti datih parametara objašnjavaju efekat hipoksije na funkcionalni status sportista u toku četiri nedelje. Prva nedelja praćena je adaptacijom organizma na novonastale uslove i odlikuje se naglim porastom koncentracije hemoglobina u krvi, kao posledica dehidracije, i blagim porastom maksimalne koncentracije kiseonika. Isti trend se nastavlja i sledeće tri nedelje sa tom razlikom što organizam ulazi u drugoj nedelji u fazu potpune adaptacije i efekat hipoksije tek tada dolazi do potpunog izražaja.
Novo nastali biohemijski status direktno utiče na poboljšan laktatni odgovor organizma, koji se ogleda u stvaranju manje koncentracije laktata za isto opterećenje i pomeranje kompletne laktatne krive u desno.
Grafik 2. Dinamika promene prosečnih
vrednosti VO2max, hemoglobina i hematokrita
Iz gafikona se vidi da dinamika promene hematokrita i hemoglobina ima skoro identičan tok.
Tabela 3. Matrica interkorelacija max. koncentracijе laktata (LAMAX), laktata u oporavku (LAOPO), max. potrošnje kiseonika (VO2MAX), hemoglobina (HB) i hematokrita (HT). Označene korelacije su statistički značajne na nivou značajnosti od 0,05.
|
|
LAMAX |
LAOPO |
VO2MAX |
HB |
HT |
|
LAMAX |
1.00 |
.79* |
.33 |
.30 |
.33 |
|
LAOPO |
.79* |
1.00 |
.66* |
.64* |
.65* |
|
VO2MAX |
.33 |
.66* |
1.00 |
.84* |
.81* |
|
HB |
.30 |
.64* |
.84* |
1.00 |
.95* |
|
HT |
.33 |
.65* |
.81* |
.95* |
1.00 |
Zaključak
Porast hemoglobina i hematokrita u krvi u toku četiri nedelje dovelo je i do porasta maksimalne potrošnje kiseonika i što je još važnije do pomeranja laktatne krive u desno. Grupa, u proseku za istu vrednost laktata postiže veću brzinu trčanja što za direktnu posledicu ima poboljšanje rezultata. Analiza pojedinačnih rezultata u svakom praćenom parametru pokazuje da je izražena velika individualnost u reakciji organizma na specifične uslove treninga i oporavka. Interkorelaciona matrica pokazuje da maksimalna potrošnja kiseonika statistički značajno korelira sa svim biohemijskim parametrima. Interesantno je primetiti, koncentracija laktata u oporavku značajno korelira sa maksimalnom potrošnjom kiseonika, što govori o značaju visokih vrednosti aerobne moći na brzinu oporavka u sportovima tipa izdržljivosti.
Literatura
Fratrić, F., Malacko, J.(1998)
Neki problemi kod interpretacije i aplikacije maksimalne potrošnje kiseonika, povišene koncentracije laktata u krvi i frekvencije srca kod sportskog opterećenja
Jugoslovenski simpozijum sa medjunarodnim učešćem » Da li je atletsko (sportsko) srce zdravo?»
Fratrić, F.(1996)
Modelovanje metoda treninga za razvoj anaerobne i aerobne izdržljivosti na bazu treniranosti sportiste
FFK Novi Sad
Weltman, A.(1995)
The blood lactate response to exercise
New York: Human kinetics
UTICAJ BROJA POLAZNIKA U OBUCI PLIVAČKE TEHNIKE KRAUL NA PROSEČNO VREME UČENJA NA ČASU
|
Izloženi su rezultati istraživanja na uzorku jedne grupe polaznika sportske škole plivanja mlađeg školskog uzrasta plivačkog kluba u Novom Sadu. Kao jedan od faktora za uspešan trenažno-metodički rad ispitana je važnost broja polaznika koji su istovremeno angažovani na zadacima u obuci tehnikom kraul plivanja. Ovaj proces predstavljen je linearnim modelom kojeg čine dve komponente, broj dece i prosečno vreme efektivnog učenja na času. Testiranje takvog modela izvršeno je putem odstupanja linije regresije od empirijskih rezultata. Dobijeni statistički pokazatelji ukazuju na neophodnost širenja hipotetski postavljenih granica posmatranog dvokomponentnog modela.
|
Plivačka sportska škola je specijalizovana organizaciona jedinica za sportsko ussmeravanje dece određenog uzrasta. Ona je sastavni deo plivačkog sporta i polazna osnova u zaokruženom sistemu razvoja plivača. Ovaj proces se realizuje kroz više faza. Svaki deo razvojnog puta u sistemu plivačke sportske škole je usklađen sa uzrastom polaznika. Osnovni zadatak plivačke sportske škole je da obezbedi svim polaznicima iste uslove za usvajanje potrebnog nivoa plivačkih motoričkih sposobnosti. S obzirom na te uslove, kako je istaknuto (3, str. 64), potrebno je spomenuti značaj vremenskog trajanja tog procesa. ''Usvajanje određenih znanja je u vezi sa merom vremena. Kako iskorišćenost tog vremena zavisi od veoma mnogo činilaca, zbog toga će u zavisnosti od njih za sticanje istog znanja u različitim situacijama biti potrebno različito vreme''. Od organizacione usklađenosti raspoloživih resursa u edukativnom sistemu aktivnosti sa masovnim protokom dece, zavise i rezultati tog procesa. Ovde se pre svega misli na potrebno vreme koje svako dete efektivno utroši na izvođenje metodičkih zadataka. Izvođenje određenog broja pokušaja i otklanjanje grešaka u učenju motoričkog zadatka, dovešće do odgovarajućeg utroška vremenskih jedinica u zavisnosti od veličine nastavno trenažne grupe polaznika.
Problem istraživanja je orijentisan prema strukturi modela sistema obuke plivačke tehnike kraul. To znači da statističkim opisom nekih komponenti obuke plivanja treba konkretizovati granice tog procesa. Elementi koji mogu činiti jedan takav sistem mogu biti: raspoloživi plivački prostor, broj polaznika po grupama, broj trenera, metodički sadržaji itd.
Aspektom posmatranja sistema određene su njegove granice a time i sam predmet istraživanja. U ovoj analizi prednost neke komponente sistemu obuke plivačke tehnike zasnovana je na prostom linearnom modelu. Izostavljanjem nekih komponenti iz složenog dinamičkog sistema svodi ga na uprošćeni model i čini ga relativnim. Ovim je napravljen pokušaj da se iz složene problematike trenažno-pedagoškog rada izdvoji ideja predmeta istraživanja uticaja broja polaznika u obuci plivačke tehnike kraul na prosečno vreme učenja na času.
Cilj istraživanja odnosi se na objašnjenje realnog sistema, odnosno značajnost funkcionalne zavisnosti prosečnog minutnog obima plivanja na časovima od broja dece. To bi bio ujedno i doprinos smanjenu neodređenosti tog sistema obuke tehnike plivanja1. Opisom realnog sistema uključivanjem samo dve komponente u model, zanemaruje se određeni broj stanja sistema. Pri tome se ima u vidu činjenica da sve ono što se zanemari a pripada sistemu, deluje na procese u njemu.
Ceo postupak je sproveden realizacijom sledećih zadataka:
- Određena je funkcionalna zavisnost posmatranih elemenata sistema obuke plivanja u vidu uprošćenog linearnog modela,
- Testirana je statistička značajnost dobijenog modela.
Uprošćeni matematičko-statistički model sistema obuke tehnike plivanja treba da ispuni uslov statističke značajnosti u odnosu na postejeće elemente njegovog okruženja.
X01- da varijansa modela linije regresije ne odstupa značajno od varijanse izmerenih vrednosti realnog sistema.
U radu su korišćene statistička metoda kao i metod simboličkog modelovanja. Zavisnost vrednosti zavisne promenljive (prosečno vreme utrošeno na efektivni rad polaznika na času) sa brojem polaznika definisana je aproksimativnim modelom proste linearne regresije:
y = a-b*x
Jednačina je operator koji pokazuje kako se u proseku menja vrednost minutnog obima plivanja na času (y), kada se menja broj dece (x). Vrednosti ''a'' i ''b'' su parametri regresionog modela čije vrednosti su statistički određene na osnovu podataka iz uzorka. Oni predstavljaju parametre prave koja će najbolje prikazati zavisnost u posmatranom sistemu. Regresiona konstanta ''a'' predstavlja očekivanu vrednost prosečnog efektivnog vremena plivanja na času kada je nezavis